Kritika

U žiži: Kormak Makarti
Put nade i beznađa
Kormak Makarti, jedan od najboljih savremenih američkih pisaca, prvi put preveden na srpski jezik

Najnoviji dobitnik Oskara, film braće Koen „Nema zemlje za starce”, proteklih nedelju dana prikazuje se i u našim bioskopima. Ovaj tegoban, i teskoban film koji mračnim bojama oslikava Zapad za koji se vezuju stare slutnje da se urušava uništavajući stare vrednosti, snimljen je prema romanu jednog od najboljih američkih savremenih proznih pisaca, Kormaka Makartija.
Istoimeni roman, „Nema zemlje za starce”, objavljen 2003. godine, triler je koji je odmah naišao na sjajne ocene književne kritike jer u sebi spaja koliko sumornu sliku vremena u kojem živimo i u kojem svako, bez izuzetka, može da sutra bude žrtva verbalnog i fizičkog nasilja, toliko crni humor koji nam, s druge strane, postaje jedini način da se od tog nasilja borimo.
Kormaka Makartija (1933) danas svi vodeći istoričari američke književnosti stavljaju u sam vrh. U njegovim biografijama na Internetu ćete pročitati da, po uvažavanju, stoji ravnopravno sa Tomasom Pinčonom, Donom deLilom i Filipom Rotom, a da se poredi i sa klasicima, Foknerom i Melvilom.
Retko daje intervjue, živi povučeno, i najčešće ćete naići na citat da nije baš neki poštovalac Marsela Prusta i Henrija Džejmsa: „Ne razumem ih. Za mene to nije literatura. Veliki broj pisaca koje smatraju dobrim, meni su strani.”
Kormak Makarti kod nas nije nikada preveden – do decembra prošle godine, kada je, kao jednu od svojih prvih knjiga, mlada izdavačka kuća „Beoknjiga” iz Beograda objavila njegov roman „Put” (prevod Branislava Jurašin i Vesna Podgorac).
Ovo prozno delo sasvim je drugačije od romana „Nema zemlje za starce”; uslovno rečeno, pripada postapokaliptičnoj prozi. U njemu je sve bezlično, bezimeno, sivo, bez ikakvih odrednica i koordinata. Radnja se, naslućuje se, dešava posle nuklearne eksplozije, iako se eksplicitno to nigde ne kaže, ali sve je sprženo i pokriveno teškom atomskom prašinom.
Glavni likovi, dvojica muškaraca, otac i sin, idu u samo njima poznatom pravcu, ka vodi, reci, okeanu, idu ka obali, koja se može zvati i Obala. Da li spasa, ili kraja, to se može samo slutiti. Na tom putu, Putu, njuše, osluškuju i beže od drugih ljudi koji poput njih tumaraju jezivo pustim predelima, goli, izranavljeni, pobesneli, spremni na kanibalizam, samo kada bi ih ugledali…
Gladni, izmrcvareni, otac i sin nailaze na neke opustele gradove, na neke prazne kuće u kojima sakupljaju ostatke hrane ili, u onim bogatijim a napuštenim priređuju prave male gozbe za sebe, i onda opet put pod noge, bežeći od drugih nesrećnika poput njih, i stremeći ka Obali.
U ovom Makartijevom romanu ima malo dijaloga, ali ima hrabrenja da se izdrži; vreme civilizacije živi samo u njihovom sećanju, a posle očeve smrti to će, pažljivo negovano, sećanje ostati u sinu, da ga prenosi na druge sapatnike i saputnike, ako uspe da uspostavi ljudsku (ukoliko ljudsko uopšte više postoji) vezu sa nekim sebi sličnim.
Emocije su suspregnute u ovom delu, toliko da su prosto okovane u belinama između redova; otac, koji ih se još seća, i u sebi dirljivo i nežno čuva, neštedimice ih predaje svome sinu kao neku vrstu amaneta da su samo one to što od čoveka, u drugome, ostaje.
U romanu „Put” ima i dosta reminiscencija na religiju, i na Boga. Njihova relativizacija kroz strepnju i sumnju, ali i podsvesna nada koju mogu dati na onoj su tankoj niti koja nas deli od pepela sveta. Zato i put, odnosno „Put”, i ima i nema kraja. Sve zavisi od čoveka.

A. Cvijić