Kritika

Cormac McCarthy
NEMA ZEMLJE ZA STARCE

„Beobook“, 2008.
Prevod: Milan Šećerović i Vuk Šećerović

OCENA: 5


Moram priznati da sam iznenađen u kolikoj meri film braće Coen pokušava verno da podražava knjigu. Svaka scena kao da bukvalno preslikava svaku stranicu, ali od dobre knjige napraviti dobar film oduvek je bio veliki problem, koji ni u ovom slučaju nije baš uspešno rešen, iako ne možemo reći da su Ethan i Joel Coen napravili loš film. Jednostavno, proza Cormaca McCarthya neuhvatljiva je, koliko god da su teme o kojima piše – nasilje, kriminalni milje Amerike i potera – nekako same po sebi tipično filmske. Kao i u „Putu“, McCarthy i ovde od vrlo jednostavne priče vešto posložava simboliku koja pruža suštinsku sliku savremenog američkog društva.
Pustinjski predeli na granici između Teksasa i Meksika dobar su ambijent za priču, a dovoljno su sablasni i bez trgovaca drogom i njihovih surovih obračuna, koji od nekad mirnih pograničnih varošica stvaraju ukleta mesta u kojima caruju strah i neizvesnost. A pošto smo već konstatovali da je McCarty majstor simbolike, koleracija sa opštim pretvaranjem Amerike od mesta prividnog blagostanja u carstvo straha i neizvesnosti je jasna. Mafijaško-kriminalna matrica po kojoj se radnja romana odvija, u mnogome pomaže atmosferi beznadežnosti i stvaranju jednog kataklizmičnog okruženja, jer, McCarthya kao umetnika, i najviše interesuje snalaženje čoveka kao pojedinca u takvoj jednoj situaciji. Likovi čiji životi postaju pakao, dobra su priča o slepoj slučajnosti ili pak sopstvenoj odgovornosti zbog lanca nesreća i nasilja koji se odvijaju oko nas. Kratki produhovljeni dijalozi u maniru zen budizma, komotno su mogli i Akija Kaurismakija preporučiti za snimanje filma. A lik ubice-psihopate Antona Chigurha (slobodno zamišljajte Javiera Bardema dok čitate knjigu), možda i najbolje simboluzuje bezdušnost kojoj ni samouništenje ne predstavlja granicu – kao dominantan smer u kojem se čitavo čovečanstvo kreće.